Тако је још једном овај отужни двојац показао да једини одговор који имају на сваки покушај да се докаже барем дијелић истине о страдању Срба и припадника ЈНА у протеклом рату јесте понављање двије, толико пута изговорене ријечи: геноцид и агресија, и њихово стваљање у сваки могући контекст. Без обзира што је и њима двојици познато да је рат на подручју бивше СФРЈ у Дејтонском мировном спразуму дефинисан као трагични сукоб у региону и да, по ко зна који пут испољавајући неизмјерну нетрпељивост према Србији и Србима, могу само продубити ионако дубок јаз међу народима у БиХ.
Такође, Харис Силајџић нема право да говори о било каквој агресији на БиХ, јер је Међународни суд правде у Хагу утврдио да је није ни било, а управо је он, обављајући повремено неке послове у кабинету Вељка Кадијевића, директно радио на растурању СФРЈ. Јасно нам је, такође, да Харис Силајџић муку мучи са реповима које вуче из ратних времена, и да користи сваку прилику да скрене пажњу са догађаја који би се могли довести у везу са његовом одговорношћу за бројна злодјела.
На концу, БОРС посједује податаке да се Силајџићева фундаменталистичка мрежа у БиХ, а посебно Републици Српској, шири и да се посредством невладних организација велики број повратника наоружава. Питамо се шта је циљ наоружавања? Али, о томе другом приликом.
И више него јасно нам је, такође, да су на адресу Тужилаштва БиХ одавно прослијеђени бројни докази о злочинима у Добровољачкој улуци, на Брчанској малти у Тузли и другима, а да се овај правосудни орган не намјерава њима бавити. Барем не у скорој будућности. Зато бујица непримјерених ријечи и пријетњи изговорена из уста Силајџића и Комшића није ништа друго до наставак сулуде политике негирања злочина почињених над Србима и замјена теза о злочинцу и жртви, агресору и браниоцу.

TrackBack

Текст за штампање

RSS