Његова борба са
властитим геном толико
је очигледна да није
могао да је прикрије
никад, а нарочито се
истицала крајем
деведесетих година и
сада. Понекад је и
надмашивао самог себе
што је својевремено
задивило, а потом исто
тако нагло и силно
разочарало усташку
емиграцију која му је
била политички ментор и
којој се с разлогом
удварао.
Било је то оно
вријеме када је заједно
са Фрањом Туђманом и
Гојком Шушком шуровао са
усташком емиграцијом
прикупљајући новац и
оружје за припремани рат
са Србима и
Југославијом. Тих година
јавно се декларисао као
екстремни хрватски
националиста и као такав
је стигао на мјесто
члана Предсједништва, а
потом и предсједника
СФРЈ. На том мјесту је све
чинио да сруши мир и
земљу на чијем челу је
био чиме се јавно
похвалио одмах по
доласку у Хрватски сабор
рекавши дословно:"Мој
задатак је завршен.
Југославија више не
постоји!"Прије тога,
поручивао је хрватским
Србима да могу кренути
пут Србије али да могу са
собом понијети само
онолико земље колико
може остати на њиховим
опанцима.
Тај и такав
Месић који се на све
начине залагао за рат,
разарања, рушења па тиме
и злочине и ратну
кавалкаду, послије рата
је међу првима окренуо
плочу и започео своју
нову политичку причу
декларишући се као
демократа и хуманиста. И
готово да је успио
свакога заварати изузев
Срба, јер мржња коју је
генетски носио и носи
према овом народу
свакодневно су га
тјерали да се свакоме
улагује, нарочито
кључним актерима
међународне заједнице и
да јавно затупа и
подржава све антисрпске
пројекте и елементе.
Напросто, све што је
српско и све што Србима
иде у прилог у њему
изазива страховиту
мржњу и помаму,
распамећује га и
разобличава га у толикој
мјери да он то не може да
сакрије чак и у
неформалним
разговорима као што је
јучерашње ћаскање са
новинарима на
Пантовчаку гдје се
дефинитивно завршава
његова званична
политичка мисија. Мисија
у којој су Срби били
његова омиљена мета и
тема и у којој се
непрестано трудио да
Србима и Србији што више
напакости, да онемогући
сваку иницијативу која
би иоле укључивала
Србију или Републику
Српску у позитивне
политичке токове.
Изланувши се да би
послао војску у Посавину
у случају референдума за
самосталност Српске
дефинитивно је показао
да му је мјесто на
ђубришту историје као
што и приличи ратним
провокаторима са
фашистоидном душом и
патолошком мржњом према
српском народу са чијим
представницима је
толико година живио и
радио. Право је чудо што
је такав човјек мржње и
рата стигао до пензије,
јер његово мјесто одавно
није ни у Загребу ни у
Хрватској. Његово мјесто
је било и јесте у Хагу, а
само он зна на који начин
је то избјегао. Суд
историје, сасвим
сигурно, неће избјећи,
као ни суд властите
подсвијести који ће га
једном, засигурно, стићи.
TrackBack
Текст за штампање
RSS
